O selu Poganovo

Da li je stariji Poganovski manastir ili selo Poganovo teško je reći. Mada bi bilo logično da je starije selo od po njemu nazvanog manastira Sveti Jovan Bogoslov , koji je podignut krajem 14. veka ili tačnije 1398., to ostaje u domenu vrlo logične pretpostavke ali za takvu tvrdnju na žalost nemamo pisanih podataka.

Ipak, ostaci starije i vrlo moćne arhirekture u okolini sela u mestu Ribni dol, na lokaciji Čitapšov kamik , upućuju na tragove naseobine i utvrđenja iz perioda kasne antike i rane Vizantije, a slučajni pronalazak rimskiih svetiljki (žižaka) i fibula (ukrasnih kopči) u mahali Šumje i vojničke diplome iz obližnjeg sela Planinice, početak kontinuiranog života na tlu Poganova datuju na III vek nove ere ili u period Rima. Kako sistematska areheološka istraživanja nikad nisu rađena ni u samom Poganovu, niti u njegovoj bližoj okolini, pretpostavka da se tu živelo u vreme praistorije, mada opet logična, zbog nedostaka materijalnih dokaza, opet ostaje samo dobro osnovana pretpostavka.

Prve zapisane podatke ali i prvu legendu o nastanku imena Poganova imamo iz perioda Turaka, kada se selo pominje kao deo Pirotske kaze (upravnog i poreskog područja), koje delom brine i o manastiru. Iz tog vremena je i priča ili legenda o selu Dobroševu, u koje su Turci doneli vinovu lozu i naredili njegovim stanovnicima da je posade. Dobroševci su to učinili krajnje nevoljko i potupuno naopako, posadivši je sa stabljikom u zemlji i korenom van nje. Ni višekratni turski povratci i nove instruktaže oko sadnje loze nisu pomogli, jer su je Dobroševci uvek sadali sa stabljikom u zemlji i korenom ka nebu. Na kraju su „digli ruke“ Turci, rekavši da tako pogane ljude do sada nisu videli i da u Dobroševu nikad ne nikne vinograd. Od te turske kletve nastalo je ime Poganovo, a u Poganovu zaista nikad nije bilo zasada vinograda.

Najčuvenija legenda vezana za Poganovo odnosi se na popa Martina Himovića, njegovih četrdeset hajduka- monaha, Smokovu dupku( Pećinu sa smukom) i 80 tovara zakopanog i od Turaka otetog blaga. Po njoj pop Martin, koji je bio poreklom Hercegovac živeo je sa svojom lepom popadijom u Poganovu. Nije imao mnogo ali je imao poslušne parohijane i ugled od Pirota do Pernika, sve do do dana kada mu je trnski paša na prevaru oteo popadiju i učinio je delom svog harema. Tada se smerni pop odmetnuo u hajduke i postao strah i trepet za sve Turke i njihove karavane od Niša do Sofije. U tom poslu mu je pomagala „bratija“ iz Poganovskog manastira - njih 40. Za kratko vreme poharali su i ubili mnoge Turke a oteto zlato sakrili u brojnim pećinama u potkapinama, klisure reke Jerme i Vlaške i Greben planine.

Najpoznatija ali ujedno i najzagonetnija i najposnija je Smokova dupka upravo u blizini sela Poganova. Priča kaže da je u tu pećinu pop Martin ugradio specijalnu napravu sa smukom od gvožđa, koji ne dozvoljava prilazak tu sakrivenim 80 tovara turskog zlata. Začudo tokom 60-ih prošlog veka u fatalnu preciznost smtronosnog smuka su se izgleda uverile najmanje dve osobe. To je na neko vreme stišalo pomamu za blagom popa Martina, ali leganda o zakopanom blagu ponovo se razbuktala početkom ovog veka posle napisa u štampi.

O popu Martinu su čak napisani i romani koji baš i ne poštuju izvornu legendu, napravljene brojne reporataže, ali nijedna od njih ne pominje da je u legendi o popu Martinu evocirana istinita priča o turskom zulumu i lokalnoj pobuni iz 18. veka, kao i da su kosti Martina Himovića zajedeno sa ostacima ubijenih od strane Turaka monaha, pronađene i opojane u porti Poganovskog manastira 1938. godine.

Kasnija pominjaja pa čak i opisi sela jako su dobro argumentovani i potiču iz 19. Veka. O Poganovu su pisali Konstantin Jiriček, Georgi Zlatarski, Ivan Vazov i tvorac Baj Ganje (prototipa homo balkanikusa) Aleko Konstantinov. Pišući o klisuri reke Jerme i neposrednoj okolini Poganova, Konstantinov je uporedjuje je sa lepotom Švajcarske i možda pomalo neodmereno zaključuje da je i veća.

Malo je poznato da je Poganovo sa okolinom i kulisa za prvi igrani film snimljen u Kraljevini SHS, koji se donekle insprisan legendama o zakopanom blagu zvao “Zlatarevo zlato”. Film je snimljen 1928. godine povodom otvaranja rudnika uglja Rakita i puštanja pruge uskog koloseka od Sukova do Rakite, gde je Poganovo bilo jedna od usputnih stanica. U filmu su učestvovali kao naturščici i lokalni stanovnici, a kasnije su u okolini Poganova smljeni “Dorotej”, “Bitka za južnu prugu” i drugi filmovi novijeg datuma.

Sredinom dvadesetog veka selo Poganovo je bilo opštinsko središte sa gotovo 1.500 stanovnika, osnovnom školom, policijskom stanicom, ambulantom, poštom, mnogo zasada maline, mnogo ovaca i crepanom Todorovih (braća Dundjerovci), koja bila jedan od prvih industrijskih pogona u tom delu opštine Dimitrovgrad.

Danas je Poganovo selo sa manje od 50 stalnih stanovnika, od Dimitrovgrada je udaljeno 27 kilometara, isto toliko od Pirota, osamdesetak od Sofije, koji kilometer više od Niša a od Beograda do Poganova preći čete 350 kilometara. Iz bilo kog smera u Poganovo se stiže dobrim asfaltnim putem. Najbliži aerodromi su u Sofiji ili Nišu, a najbliža medjunarodna železnička stanica je u Dimitrovgradu.

O selu Poganovo

O selu Poganovo

Poganovska Šopka ®